Između korica svakodnevnice

Jedan miriše na sudske spise, zakone, dopise i pažljivo birane reči. U tom svetu tražim odgovore o pravima, obavezama, poravnanjima i pravilima koja uređuju život.

Drugi, onaj moj svet za koji dišem i za koji živim, nastao je rođenjem moje ćerke. Toga dana i ja sam se rodila ponovo. Moj život od tada obojen je njenim interesovanjima, bajkama, sportom, muzikom i, naravno, ritmom i plesom.

Moja ćerka sanja pozornice pod reflektorima i aplauze koji prate savršeno izvedenu koreografiju. I tako je njen san postao i moj.

Između treninga jahanja, golfa i plesa razmišljam o haljinama za takmičenja, tražeći onu pravu – dovoljno elegantnu da privuče pogled, a dovoljno udobnu da isprati svaki korak, okret i pokret. Znam da detalji prave razliku, a sitnice život.

Kod kuće me čekaju sasvim obične svakodnevne stvari. Kako urediti prostor, kako pomoći biljci da procveta, kako sačuvati zdravlje porodice, koji lek je bolji za alergiju i šta može da ublaži tegobe prirodnim putem. Uvek tragam za rešenjima i gotovo uvek imam rezervni plan.

Moja radoznalost ne poznaje granice. Jednog dana istražujem meksička prezimena, drugog nemačke univerzitete, trećeg mogućnosti za posao od kuće. Svet mi nije dalek. Svet je knjiga koju želim da pročitam od korice do korice.

Ponekad satima tragam za savršenom rečenicom. Za onom tačkom na „i“. Ne za rečenicom koja zvuči najlepše, već za onom koja nosi istinu. Verujem da svaka porodica, svaka uspomena i svaki život zaslužuju da budu sačuvani među koricama.

Možda baš zato želim da pišem. Da sačuvam sitnice od zaborava. Jer život ne čine veliki događaji, već mali trenuci koje često ne primetimo dok prolaze.

I tako nastavljam dalje – pomalo pravnik, pomalo sanjar, pomalo istraživač, pomalo osoba koja nikada ne prestaje da postavlja pitanja, ali najviše mama koja iza svakog odgovora otkriva novo pitanje, a iza svakog pitanja novu priču.

Jer najlepša putovanja nisu ona koja prelazimo kilometrima, već ona koja prelazimo zajedno sa onima koje volimo.