Između korica svakodnevnice

Odrasla sam u malom gradu u bivšoj Jugoslaviji. Tu sam išla u školu i najveći deo detinjstva provela sa bakom. Mama i tata su radili u Nemačkoj, a svaki raspust i svaki slobodan trenutak provodila sam kod njih.

Imala sam, zapravo, dve kuće. To je bilo vreme kada su ljudi verovali da će se jednog dana vratiti u svoju otadžbinu i da je za dete bolje da ne menja sredinu. I bilo mi je lepo.

Baka mi je stalno pričala o mami i tati. Zahvaljujući njoj, imala sam osećaj da su uvek tu, pored mene. I danas pamtim kako mi je znala reći:

„Noćas je mama došla avionom, pokrila te dok si spavala i vratila se na posao.“

Toliko je volela moju mamu da su mnogi mislili da joj je ćerka, a ne snaja.

Vreme je prolazilo, a onda su došle devedesete. Jednog dana tata je došao po mene i baku. Istog dana krenuli smo za Nemačku. Nismo iz kuće poneli gotovo ništa — samo papagaja u kutiji.

Počinjao je rat.

Svi su mislili da ću ostati u Nemačkoj, ali ja sam imala druge planove. Videla sam da mojoj baki tamo nije prijalo i osećala sam da joj dugujem mnogo više nego što sam ikada mogla da vratim.

Prošla je godina. Odlučila sam da dođem u Novi Sad, da dovedem baku sa sobom i upišem fakultet. Tako je počela moja nova avantura. Novi život.

I dalje sam svaki slobodan trenutak koristila da odem u Nemačku. Polako sam gradila svoj dom, a u jednom malom gradiću u Baden-Virtembergu pronašla svoju oazu mira.

I tako je ostalo do danas.

Volim podjednako dva grada koja smatram svojim. Jedan je Novi Sad, grad u kojem sam odrasla kao žena. Drugi je Heidenheim, grad koji me je naučio da dom nije samo mesto gde živiš, već i mesto kome se rado vraćaš.

Zato se i danas podjednako radujem svakom odlasku i svakom povratku.